Poštovane kolege, smenski radnici. Nakon višegodišnje borbe i intezivnih kontakata sa mnogobrojnim državnim i nevladinim institutucijama u pokušaju da dokažemo da radimo u smenskom radu i da nam pripada nadoknada za takav rad . Uspeli smo da dobijemo konačno priznanje Vrhovnog kasacionog suda da naš rad jeste smenski rad.
Naše aktivnosti su se ogledale najpre u pribavljanju stručnog mišljenja reprezentativnih institucija koje su uvidom u pravne forme i konkretnu organizaciju radnog vremena u PD TENT-u donele stručno mišljenje o tome da se u našem slučaju radi o turnusu - najtežem obliku smenskog rada.
Te dokaze kao i mnogobrojna pravna mišljenja smo prosleđivali na sve adrese i sve institucije koje bi svojim utivcajem mogle doprineti dokazivanju da je belo - belo , da naš rad jeste smenski. Ljubičić i Živković su tim povodom sa mnogobrojnim dokazima posetili kancelariju zaštitnika građana 15.11.2013. godine. Više o tome smo pisali tada i možete pogledati na ovom linki http://ssrpdtent.org/22-ljubicic-i-zivkovic-kod-zastitnika-graqdana
Sve vreme smo i u kontaktu sa kolegama sa Želznica Srbije koje su takođe u višegodišnjem dokazivanju da je ovaj način rada jeste smenski rad. Ta saradnja je u mnogome doprinosi našoj borbi i donosi obostranu korist u razmeni iskustava i podataka.
U nastavku možete pogledati stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda u vezi sa smenskim radom.
Obrazloženje:
Da li se rad na železnici (i još nekim privrednim delatnostima) po unapred utvrđenom rasporedu 12 časova rada - 24 časa odmora - 12 časova rada - 48 časova odmora smatra smenskim radom i ili se problem rešava kroz preraspodelu radnog vremena; da li u prvom slučaju zaposleni ima pravo na uvećanje zarade po članu 108. stav 1. tačka 2. Zakona o radu ili nema. Spor se osim činjeničnog pitanja (da li je takav rad vrednovan u skladu sa zakonom, opštim aktom - pravilnikom i ugovorom o radu) svodi i na tumačenje (značenje) pravila o smenskom radu.
Apelacioni sud u Novom Sadu i Apelacioni sud u Nišu u pogledu kvalifikacije rada po izraženom vremenskom rasporedu koji je kontinuiran i redovan iz nedelje u nedelju, iz meseca u mesec, iz godine u godinu usvajaju tužbene zahteve i tuženo javno preduzeće obavezuju da tužiocima na ime uvećane zarade za rad po smenama u periodu 2009-2012. godina isplate novčanu sumu od 22% od osnovne zarade, kao razliku do 26% (4% od osnovne zarade priznato je opštim aktom). Oni smatraju da se u tumačenju pojma "smenskog rada", koga zakon ne definiše mora poći od direktive EU 2003/88/EC po kome je smenski rad definisan kao način organizacije rada u kome radnici menjaju jedni druge na istom radnom mestu u skladu sa određenim obrascem, uključujući obrazac rotiranja koji može biti neprekidan ili sa prekidima (kontinuiran ili diskontinuiran) iziskujući potrebu da radnik radi u različito vreme tokom određenog perioda dana ili noći; da se turnus u svom jezičkom značenju izjednačava sa smenskim radom (per turnum po redu, redom). S obzirom da se pod turnusom podrazumeva utvrđen red po kome više lica jedno za drugim obavljaju neki posao radeći naizmenično i smenjujući se između ova dva pojma nema nikakve razlike i predstavljaju sinonime.
Apelacioni sud u Beogradu sudi suprotno od izraženog stanovišta (za razliku od prethodna dva apelaciona suda koji usvajaju tužbene zahteve kod istog činjeničnog stanja on tužbene zahteve odbija) smatrajući da se tumačenjem Kolektivnog ugovora tuženog iz 2002. godine može zaključiti da je smenski rad vrednovan kroz osnovnu zaradu (koeficijent posla koji sadrži složenost, odgovornost, uslove rada i stručnu spremu za obavljanje posla). Svoj stav zasniva na odluci Ustavnog suda Srbije u kojoj je navedeno: "što se tiče navoda o povredi prava na pravičnu naknadu za rad Ustavni sud nalazi da se podnosioci ustavne žalbe u suštini žale na pogrešnu primenu materijalnog prava, a s tim u vezi konstatuje da su i prvostepeni i drugostepeni sud osporene odluke zasnovali na pravnom shvatanju da rad podnosilaca ustavne žalbe kod tuženog poslodavca nije organizovan u smenama već da je u pitanju rad zasnovan na preraspodeli radnog vremena u smislu člana 57. Zakona o radu. Polazeći od toga da je odredbama ZOR koji reguliše pitanje radnog vremena predviđeno da poslodavac jedino odlučuje o tome kako će radno vreme odnosno radna nedelja biti organizovana zaključak redovnih sudova da nema smenskog rada u situaciji gde se radi duže od punog radnog vremena potom u zavisnosti od toga rad obavlja od 7 do 19 časova ili od 19 do 7 časova, zaposlenima sleduje jedan odnosno dva slobodna dana da bi narednog dana opet radili duže od punog radnog vremena odnosno da u konkretnom slučaju nema konktinuirane promene smena iz dana u dan ili iz nedelje u nedelju ili posle određenog broja radnih dana, po oceni Ustavnog suda zasniva se na ustavno-pravnoj prihvatljivoj primeni materijalnog prava zbog čega je Ustavni sud u ovom delu ustavnu žalbu odbacio".
Imajući u vidu da je Ustavni sud odbacio ustavnu žalbu (nije sudio u meritumu) i da nije imao u vidu pomenutu direktivu, Vrhovni kasacioni sud smatra da Ustavni sud nije zauzeo izričit stav u pogledu pravne prirode (kvalifikacije) rada zaposlenih koji se odvija kontinuirano po unapred utvrđenom redosledu u višemesečnom trajanju.
Od dva potpuno oprečna stava Građansko odeljenje se opredelilo za stanovište izraženo u presudama Apelacionog suda u Novom Sadu i Apelacionog suda u Nišu, između ostalog, i odbacivanjem posebnih revizija gde su tužbeni zahtevi pravnosnažno usvojeni. Ključni argument za definisanje smenskog rada je direktiva Evropske unije, koja nije izvor prava, ali njena sadržina pomaže u tumačenju (objašnjenju) pojma smenskog rada koji naši zakoni ne sadrže (izmenjeni Zakon o radu smenski rad je definisao u skladu sa direktivom).
Dakle, kada se zaposleni na istom poslu smenjuju prema unapred utvrđenom redosledu radi se o smenskom radu, a ne preraspodeli radnog vremena.
Između smenskog rada i preraspodele radnog vremena postoje suštinske razlike.
Preraspodela radnog vremena se vrši kad to zahteva priroda delatnosti, organizacija rada, bolje korišćenje sredstava rada, racionalnije korišćenje radnog vremena i izvršavanja određenog posla u utvrđenim rokovima (član 57. Zakona o radu). Priroda delatnosti je razlog za preraspodelu kod sezonskih poslova (građevinarstvo, turizam, proizvodnja toplotne energije, poljoprivreda, šumarstvo i druge oblasti rada u kojima postoje periodi pojačane aktivnosti u sezoni ili manje aktivnosti (vansezona). Organizacija rada može biti razlog za preraspodelu kod povećanog obima posla (iznenadnog ili ne očekivanog), što u konkretnom slučaju ne stoji. Jasno je samo po sebi da bolje korišćenje sredstava rada ili racionalnije korišćenje radnog vremena ili izvršenja određenih poslova u utvrđenim rokovima nisu razlozi koji bi kod delatnosti železnice ukazivali da se radi o preraspodeli radnog vremena. I na kraju sama činjenica da je smenski rad delimično priznat u opštem aktu ukazuje da se problem mora sagledati i rešavati u skladu sa pravilima o smenskom radu i uvećanoj zaradi, a ne u skladu sa pravilima o preraspodeli radnog vremena.
Da li je opštim aktom ili ugovorom o radu taj rad vrednovan osnovnim koeficijentom ili nije, predstavlja činjenično pitanje u koje se Vrhovni kasacioni sud ne upušta.
(Pravni stav Građanskog odeljenja Vrhovnog kasacionog suda, usvojen na sednici od 23.9.2014. godine)
